У данашње вријеме потребне су што шире расправе о многим важним питањима, како би наше вође, политичари, економисти, обични људи пронашли најбоље одговоре на многа велика искушења у која улазимо и као народ и као појединци. У том смислу прилажем сљедеће размишљање...

Интереси у свјетској политици у данашње вријеме, надвладавају међународни поредак, законе,  принципе, моралне вриједности. Таква политика, била она на највишем или локалном нивоу, служи се обманама, преварама, илузијама, поткупљивањем, силом и увијек ће се оправдавати неким „вриједностима“.

Основна тема овог текста је неуспјели војни пуч у Турској, који је само један сегмент врло важног процеса са крупним посљедицама, и за нас, за Балкан, па чак и за свијет.

Ако се са државама жели урадити нешто велико, а ружно, онда је предуслов слабљење, па и рушење њених институција, а јачање вође, који преузима апсолутну власт. Свједоци смо тваког процеса у бившој Југославији. У њој су се рушиле институције, а значај је дат шесторици предсједника република који су састанчили по градовима бивше Југославије и увели је у сукоб. Тема овог текста нису оне моћне вође, које су одрадиле посао, чија је улога завршена, и који се руше на начин, рецимо, арапског прољећа.

Центар моћи који контролише, прије свега, САД, Енглеску, НАТО, жели да загосподари људским друштвом и свјетским природним ресурсима, или бар у највећој мјери. На том путу велика им је препрека Русија, односно православље, још већа непремостива препрека је савезништво Русије и Турске, односно православља и ислама. Док би се најлакше тај циљ остварио уколико би се Турска „гурнула“ у сукоб против Русије.

Зато овдје Кину не спомињемо без обзира на њену огромну моћ, јер за споменути центар моћи она је мања препрека од савезништва Русије и Турске, а истовремено, што је врло важно, лакше је између њих изазвати непријатељство. И управо, на том промишљању, да се између Турске и Русије може изазвати непријатељство, па и рат, можда је смишљена стратегија која у себи садржи и рушење руског војног авиона, неуспјели војни пуч у Турској са свим посљедицама... Кренимо редом.

Несумњиво, да је за оног који жели да загосподари људским друштвом и свјетским природним ресурсима, стратешки противник Русија. И то она Русија, која не само може да одбрани себе и своје природне ресурсе, него може да захваљујући војној моћи, заједничим интересима и идеологији стварне слободе, да предводи страну на којој ће се наћи многе државе и народи, и на процес глобализације силе одговори процесом глобализације истинских интереса засновних на правди. Зато је, за споменути центар моћи, потребно што више изоловати Русију, супротставити сусједе са њом, оживјети страх од ње и тако, што ће је поистовијетити са СССР-ом. (Садашња Русија није СССР и води најмудрију политику у задњих неколико стотина година. Она те негативне процесе таквом политиком може преокренути у своју корист.)

Овдје ћемо, због дужине текста, изоставити улоге прибалтичких држава, затим Украјине, Румуније, Пољске (која ће имати све важнију улогу и можда ће замијенити првонамијењену улогу Њемачке), Њемачке (чији су родољуби свјесни да сами не могу у потпуности збацити јарам наведеног центра моћи) и пажњу усмјерити на Турску.

Држава, која у региону може изазвати ратом највише штете Русији јесте Турска, и то и због могућег радикалног ислама. Да би Турска ушла у сукоб са Русијом (паралелно би се дестабилизовали односи Украјине, Пољске, Румуније..., са Русијом), на њеном челу мора бити човјек са апсолутном влашћу. Турска са јаким институцијама, које чине већи број људи, би се пуно теже, па можда и никако, одлучила на сукоб. Садашња Турска има и секуларну „ноту“ коју су подржавали дијелови војске, интелектуалци и привредници. Многи од њих  не би жељели било какав сукоб са Русијом, напротив. Да би се разоткрило ко је ко у Турској најбоље је, за почетак, послужило обарање руског војног авиона. Тада се међу официрима и другима видјело ко је спреман да заоштри односе са Русијом, а ко да их побољшава. Тад су се могли правити и спискови по којима ће се и хапсити послије изрежираног неуспјелог војног пуча, уз жртвовање и неких својих људи. Могуће је, да је инспирација за пуч дошла од споменутог центра моћи, уз знање предсједника Ердогана и да су сви остали учесници пуча играли стварну улогу и по личном убјеђењу. Тако изрежиран пуч, створио је могућност  да прво буде неуспјешан, а онда и околност да се предсједник Ердоган обрачуна са својим неистомишљеницима, да још  више учврсти власт и постане онај вођа који може увести Турску у рат, па и против Русије.

Било како било, Турска послије пуча ће се стабилизовати и силом бити јединственија. Варају се они који мисле да ће се Турска бавити само собом, те да ће мировати. Она ће бити „гурнута“ што својом вољом (на челу са Ердоганом или неким другим), што лукавошћу споменутог центра моћи на Балкан и на Русију.

Да би се избјегао најгори сценарио, за очекивати је да и Русија и Турска раде на свеобухватном међусобном побољшању односа, а истовремено да се Русија припрема и на најгоре. На Балкану, како би посљедице евентуалног најгорег сценарија, биле што мање, треба све чинити како би се максимално побољшали српско-бошњачки односи и између њих дошло до историјског договора, у противном, биће то погубно за обе стране.

И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.


Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш