Игор Радојичић стратег или „стратег“

26.01.2015. год.

Бивши генерални секретар СНСД-а Рајко Васић на свом блогу поставио је анализу рада СНСД-а и позвао Милорада Додика да поднесе оставку на функцију предсједника своје странке. Игор Радојичић на свом Твитер налогу даје подршку таквој анализи, сматрајући је досад најбољом и најсвеобухватнијом. Такав искорак најављује његову могућу промјену политичког понашања према Милораду Додику као предсједнику СНСД-а. Кренимо постепено.

Суштински стратези се рађају. Они своју стратегију постављају на здравим и сигурним темељима, градећи је квалитетним „потезима“, тако што претходни „потез“ не може бити препрека наредном добром „потезу“. Пут од једног до другог потеза може се фактички разликовати, па и на први поглед дјеловати збуњујуће и погрешно, али не и тако када се сагледава цјелокупна стратегија.

Да ли је Игор Радојичић стратег или „стратег“ можда можемо закључити из сљедећих реченица. У предизборном времену у Републици Српској (избори одржани 12. октобра 2014.) у јавности је био присутан договор унутар СНСД-а по којем би Игор Радојичић био мандатар за састав Владе Републике Српске (уколико би коалиција СНСД, ДНС и СПРС имала скупштинску већину), а Жељка Цвијановић кандидат за Члана Предсједништва БиХ.

Резултати избора су показали да је Жељка Цвијановић изгубила за око 1% гласова од Младена Иванића, као кандидата Савеза за промјене (СДС, ПДП, ДП...), док је Радојичић у својој изборној једниции на листи за посланика Народне скупштине РС добио убједљиво највише гласова (око 26.000, слиједи га партијски колега који је добио око 15.000 гласова).

Причало се да су више интерних група које има, или контролише Радојичић унутар странке и изван ње, углавном ангажовано радиле за њега и неке посланичке кандидате, док је иста таква подршка била изостала када је у питању Жељка Цвијановић, кандидат за Члана Предсједништва БиХ.

Када би се урадила детаљна анализа изборних резултата, могуће је да би она потврдила истинитост наведених прича.

Предсједник Додик је силно желио побједу Цвијановићке за Члана Предсједништва БиХ. С обзиром да се то није десило, из више разлога, по Уставу, он као предсједник РС именује Жељку Цвијановић за мандатара.

Игор Радојичић, човјек који је у два мандата био Предсједник НСРС и у предизборно вријеме био је виђен као Предсједник Владе РС или Министар спољних послова у Савјету министара БиХ, остаје „само“ посланик. Занимљиво је, да је он у Савез независних социјалдемократа дошао са Демократском социјалистичком партијом чији је предсједник био Небојша Радмановић (доскорашњи Члан Предсједништва БиХ). Та партија је са Додиковом Странком независних социјалдемократа 01. маја 2002. створила јединствену политичку странку Савез независних социјалдемократа (СНСД) на чије је чело изабран Милорад Додик.

Дуго се већ причало, а највјероватније и радило на томе да Радмановић и Радојичић „ударе“ на Додика. Могуће да до тога није дошло зато што је Додик био увијек корак испред њих и умио да „смири апетите“, прије свега Радмановића који је најутицајнији и најспособнији човјек међу људима који су дошли са Демократском социјалистичком партијом.

И управо сада када Радојичић подржава Васићеву анализу, поново се актуелизира могућност да незадовољни Радојичић са Радмановићем формира своју политичку странку.

Потписник ових редова, послије објављивања информације да ће Цвијановићева бити мандатар, говорио је да Радојичић као паметан и опрезан политичар неће без Радмановића предузети било какве активности против Додика, или пак основати нову политичку странку. Радојичићева подршка Васићевој анализи указује да се потписник ових редова можда и преварио.

Укратко анализирајмо новонасталу ситуацију у вези Радојичића.

Додику би можда било најмудрије да не покреће било какве „казнене“ мјере према Радојичићу и да га не искључује из странке, већ да и даље обавља „само“ посланичку функцију. Уколико Радојичић одлучи да сам напусти СНСД и у будућности формира нову странку, то би за њега могло да значи почетак политичког краја. То би услиједило због стратешке грешке. Та грешка огледа се у чињеници да се он на попису становништва изјаснио да је Црногорац. И то не било спорно да је садашњи идентитет Црногораца истовијетан са идентитетом од прије стотињак година, када су Црногорци и Срби били једно. Имали су своју Српску православну цркву, српски језик и своје ћирилично писмо.

У Републици Српској, у којој је 90% Срба, такав Црногорац Радојичић морао би да води политичку странку чији би програм био заснован на ненационалним темељима.

Нереално је очекивати да у времену када је угрожен српски идентитет (покушај да се Срби кроз један процес претворе у Босанце) и у опасности Република Српска, партија на чијем челу је један Црногорац, без обзира колико способан и поштен, оствари значајније резултате. Тим прије, што су недавно Словенци, Хрвати, Бошњаци, Македонци а онда и Црногорци изашли из Југославије, односно заједничке државе. Сигурно да се не може очекивати ни у Хрватској, Македонији, Словенији и Црној Гори да Хрвати, Македонци, Словенци, Црногорци масовно гласају за странку на чијем челу је Србин. У Словенији, и поред специфичне ситуације, доведена је у питање блистава политичка каријера градоначелника Љубљане Зорана Јанковића само зато што има српске коријене иако је изузетно способан човјек.

Подразумијева се, да се ни на који начин не доводи у питање Радојичићево слобдно национално изјашњавање као грађанина, а у вези тога и његово политичко дјеловање. Овдје је само ријеч о анализи успјеха политичке странке у Републици Српској коју би евентуално формирао Црногорац Игор Радојичић.

И зато је можда најбоље очекивати да Додик и Радојичић постигну темељан договор, а да наведене приче буду осликане оном народном „тресла се гора, родио се миш“.