Имајући добру вољу и уважавајући чињеницу да сте поштовани у свом, бошњачком -  муслиманском народу, почињем са:

Поштовани академиче, Мухамеде Филиповићу, и Ви и ја као и велика већина бошњачког и српског народа, желимо добре међусобне односе и историјски договор та два народа, осликавајући све Вашим мишљењем „Срби и Бошњаци не могу једни без других“, а које сте изнијели у наведеном интервјуу. Тај циљ, сам по себи, не може имати позитиван смисао. Он мора бити заснован на истини и дубоком разумијевању узрочно-посљедичних односа између два наша народа. Сви би се сложили са Вашим исправним закључивањем, када кажете „Свако има право да има о себи своје мишљење, и то је релевантно за њега и за његово дјеловање. Ради се о томе да управо у том домену нађемо заједничке елементе и изградимо неку заједничку материју... Да једни друге признајемо у ономе што ми о себи кажемо, а не да ја признајем вас Србе у ономе како ја желим да ви будете. Или да ви признате мене како ви желите. Треба да постигнемо тај ниво разумијевања.“  Том размишљању одмах задајете смртоносне ударце, за референдум о Дану Републике Српске, који је за српски народ од суштинског значаја, кажете да је то „вашариште... глупост“, а за првог предсједника Републике Српске, који је за наш народ херој,  кажете „И највећа грешка овог Караџића, идиотизам, гуслара једног да је овде спровео крвопролиће, да међу нама падне крв.“ А предсједник Караџић је рекао „Нико нема право повести грађански рат“, а ваш предсједник Алија Изетбеговић „Жртвоваћу мир за независну БиХ“. Први појединачни злочин у претходном рату десио се на Башчаршији у Сарајеву 1. марта 1992. године, када је убијен српски сват Никола Гардовић. И први масовни злочин  десио се опет над Србима, у Сијековцу дана 26. и 27. марта 1992. године, када је убијено преко 50 српских цивила.

У интервјуу наводите „Нама није сметала Југославија... Ми Муслимани нисмо тражили ништа друго.“ А знате да су Срби у БиХ у новембру 1991. године организовали референдум за останак у заједничкој држави Југославији, и на којем је изражена  воља српског народа да остане у заједничкој држави, да је Милошевић нудио Изетбеговићу  да буде први предсједник те, како су је звали, скраћене Југославије. Он је то одбио, највјероватније, под наговором, а можда и притиском, Запада. Знате и за значајан догађај, када је Алија Изетбеговић 28. марта 1992. године, под наговором америчког амбасадора у Југославији Ворена Цимермана, повукао свој потпис са Лисабонског споразума, а којег су још  потписали српски и хрватски представници др Радован Караџић и Мате Бобан. Изетбеговић је одредио Вас и Адила Зулфиркарпашића да преговарате са Милошевићем о останку Бошњака у заједничкој држави Југославији. Од тих преговора није било ништа, Ви сте одустали. Да ли Вас је Изетбеговић обмануо или сте  сва тројица хтјели преварити Милошевића, како бисте добили вријеме за реализацију својих цијљева.

Исправно наводите и немиротворну улогу великих сила. 

Не треба да упадамо у замку политике „завади па владај“. У ратовима Бошњаци – Муслимани и Срби били су на супротним странама, док су у миру су они најбоље пролазили са Србима. Та политика „завади па владај“, можда се најбоље осликава у догађају рушења Ферхадпашине џамије у Бањалуци. Иако су извршиоци били највјероватније Срби, када би се дубље истражило  дошло би се, можда,  да је за то злодјело инспирација лукаво дошла из Загреба.

Не треба сумњати у великодушност српске државе према другима. Навешћу само примјер: 1. марта 1865. године, у Женеви, 22 државе, међу којима и Србија, потписале су међународну конвенцију и основале Међународни телеграфски савез који је касније прерастао  у Међународну унију за телекомуникације, специјализовану агенцију Уједињених нација. Све земље оснивачи добиле су „Код земље“ са два броја. Била је то част и привилегија за све земље које су основале Међународни телеграфски савез.  Србија је добила „Код земље 38“.  Послије свега  Србија је кроз један процес великодушно, без икакве надокнаде, тај „Код 38“ подијели са другим новонасталим државама бивше Југославије.

Господине Филиповићу, за дугорочно добре односе Бошњака и Срба потребно је открити истину и зло које смо, с времена на вријеме, чинили једни другима  и замијенити га добрим дјелима, и тада заједно или једни поред других, Бошњаци и Срби, могу живјети у миру и сваком добру.


Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш