Толико смо „испреплетени“ узрочно-посљедичним везама, да нема човјека који апсолутно сам може нешто да створи, направи, напише... без надахнућа и снаге једне или друге стране (добра и зла), а понекад, обе утичу готово истовремено. Мотив, подстицај да се нешто уради може дати и човјек. Текст  који слиједи настао је захваљујући Моминој реченици „Само настави“.

Нашу личност не одређује само аутентичност душе, генетика па и само искуство наших крвних предака које је похрањено у нама и које дјелује на нас, већ и систем вриједности колективитета, друштва и породице. Природно је да тежимо истинским вриједностима и највишем смислу, али да бисмо доспјели до те висине, неопходна је друга страна, искушења, страст, илузија, заблуда, те да у том нашем паду, искушења доживимо као „одскочну  даску“ за наше уздизање у сваком смислу.

Да ли српском народу, југословенски комунизам и његови циљеви могу бити таква „одскочна даска“? Многи ће рећи то више није актуелно, али посљедице и те како јесу.

Господо југословенски комунисти, титоборци (прикривени или не) нисам Босанац иако сам рођен у СР БиХ, али нисам ни Србин само зато што су сви моји и са очеве и са мајчине стране Срби (мада и то носи одређену тежину и одговорност). Србин сам по својој слободној вољи.  Ви сте Југословени, титоборци пјевали „Ко другачије каже, клевеће и лаже“,  а у мом срцу су се примили стари стихови које је изњедрио српски народ „Сине Марко, једини у мајке, боље  ти је изгубити главу него своју огријешити душу“. Ти стихови оживотворени су у дјелима Светог Вукашина, који је имао смирену душу и због тога свог џелата није мрзио; Срђана Алексића  који је у ратном периоду изгубио свој живот бранећи друга муслимана; Мајора Милана Тепића  који је приликом напада непријатеља на касарну ЈНА у Бјеловару уништио комплетно наоружање, опрему и муницију и при томе жртвовао свој живот.  Ти стихови оживотворени су и у дјелима српске државе: Србија је пустила да прође наоружана бугарска војска са којом је била у рату 1862. А у посљедњем рату, предсједник Републике Српске др Радован Караџић донио је одлуку да преко српске територије прође наоружана хрватска војска која је била у муслиманском окружењу 1993. године. Убијеђен сам да би предсједник исто урадио и да су муслиманске снаге биле у хрватском окружењу. 

Генерације дјеце узрастале су уз стихове „Више волим Тита од маме и тате“. Бога сте само псовали, што је била обавезна узречица.  Можда је то узрок што је у прошлом рату било Срба појединаца који су чинили ратни зличин, јер нису знали за Бога. О каквом поштењу и скромности ви титоборци говорите? Па ко су били директори 90-их година прошлог вијека који су уништили своје фирме а они постали изузетно богати, да би на крају, будзашто, многи од њих те народне фирме и купили. То сте све урадили уз зелено свјетло мондијалистичких снага, које су жељеле рушење свих врста суверенитета и хаос у свијету, да би на крају били позвани од напаћених народа да свијету наметну мир... Ратом сте разбили Југославију а вјешто пребацили кривицу на народ и националистичке странке које сте мање више ви организовали и у јавности протурали реченицу: „Ето, то сте тражили!“. Мислили сте, да као режисер сваки кадар можете  испланирати, али сте погријешили. Нисте очекивали да се поред онакве диктатуре у Југославији (Голог Отока, огромног броја српских родољуба који су мучени и убијени послије 1945, покушај затирања Цркве, а када сте видјели да је то немогуће, покушали сте створити своју партијску).

Ако пристанемо да будемо Босанци, а већ су неки постали Македонци и Црногорци,  даље кидамо српско национално биће и на тај начин доводимо у питање и српску државу и српски народ.


Вријеме је за свеобухватни покрет добра

Народ, држава и црква морали би имати одговоре на све изазове и свјетске догађаје који ће услиједити а који ће дефинисати свјетски поредак за више наредних деценија. Трампов долазак за предсједника Сједињених Америчких Држава може значити почетак стварања праведнијег свијета, али се не може искључити да га мондијалистичке снаге „гурну“ у свјетску дестабилизацију и ратове.  Рушење финансијских и монетарних система... укидање евра, девалвација долара... Као што је НАТО застарјела организација исто то су и ММФ и Свјетска банка.  Све три организације су дијелови једног система, „аждаје“ (наше институције морају их се ријешити проналазећи на свјетском тржишту повољнији новац). У таквим околностима свјетски промет роба и сировина биће доведен у питање и наш народ и поред великог потенцијала, може бити гладан. Скоро да смо уништили наша аутохтона сјемена, благо (сточни фонд), готово све увозимо. А у овим околностима потребно нам је само да имамо кров над главом и здраву храну,  а управо то можемо обезбиједити ако имамо вољу, ако смо радни... нисмо сујетни, горди. Нажалост ми Срби једну добру особину као што је јака личност, индивидуалност (када нисмо вјерујући) претварамо у   лошу. Свађамо се, скидамо једни другима главе. Направимо проблем око ничега, небитног. Побунимо се око неважног, а када нам дрогирају и силују дјецу – ништа, када нам развлашћују и поткрадају државу -  ништа, када нам вријеђају достојанство и хапсе наше хероје – ништа. Сјећам се времена када је прогањан први предсједник Републике Српске др Радован Караџић, не само да су га се одрекле институције Српске,  него и странка на чијем је челу био – народ је ћутао. Тадашњи члан Предсједништва БиХ Жељко Комшић је рекао да је за њега Атиф Дудаковић (генерал армије БиХ) херој.  Када је то чуо потписник ових редова сазвао је конференцију за новинаре и рекао да без икаквог упоређивања има и он свог хероја, то је први предсједник Републике Српске др Радован Караџић. Када је пренос овлаштења са нивоа РС на ниво заједничких институција БиХ „ишао као да је подмазан“, априла 2004. у име удружења „Заједно до истине“ потписник ових редова написао је саопштење за јавност у којем је речено „Уколико се настави са гажењем елемената државности Републике Српске који су потврђени Дејтонским споразумом, као и доношењем одлука и закона од стране високих представника, које су све биле на штету РС и српског народа, да ће Удружење покренути иницијативу  за расписивање референдума на којем би се грађани изјаснили да ли су за издвајање РС из,  како смо ми говорили, наметнуте  БиХ. У то вријеме посјетили смо скоро сва мјеста Републике Српске и прикупили преко 50.000 потписа грађана који су подржали ту иницијативу.  У неколико наврата подносили смо захтјев Народној скупштини да се та иницијатива реализује. Потписник ових редова био је срећан и почаствован када је средином 2006. године тадашњи предсједник владе Милорад Додик почео водити националну политику која је подразумијевала и референдум, свјестан да је то процес и да у њему морају учествовати и институције и народ. То вријеме нереаговања народа и институција Републике Српске, док нам се газе елементи државности, као и наше национално достојанство, најбоље се може описати Његошевом „Страх животу каља образ често“. Човјек се највише боји смрти, али вјерујући у Васкрсење, не.

Сваки државни систем може бити и добар и лош, у зависности од људи, односно у зависности од узрочно-посљедичне везе, колико и систем подстиче људе на добро, односно прихвата лоше (криминал, неодговорност, неспособност, небригу).  Сваки систем се изнутра руши када постане неправедан и успоставља се нови који мора имати елементе праведности или апсолутне диктатуре успостављене силом. За Србе у национално-идентитетском смислу најбоље уређење је православна монархија. А могућа су и друга уређења али је неопходно садејствовање државе, народа и цркве. Религија није само ствар идентитета, већ и најдубљег смисла. Сваки човјек је религиозан и његова религиозност се огледа у односу према Богу, његовом прихватању или у борби против Њега. И агностички однос је својеврсна борба против Бога и то често гордих људи... Па и морал је само ехо наше религиозности.

•    На челу свеоубухватног покрета Добра, треба да буде добронамјеран вјерујући родољуб, способан, јаке личности, који својим квалитетом може наметнути ауторитет. Зашто вјерујући? Зато што без Бога човјек тешко може да одоли искушењима на које би наилазио док је на власти, чак и вјерујући понекад поклекну. Полазећи од изреке али и чињенице да без великог грешника нема ни великог вјерника, као и да се стављајући гријех свој увијек испред себе, можемо поправљати...  Можда је за такву историјску улогу, постизања унутрашњег договора између политирача, народа и цркве, најбољи актуелни предсједник Републике Српске Милорад Додик. Занимљиво, да су својевремено неки грађани Српске који су га својевремено подржавали и помогли да дође на власт, мене увјеравали реченицом „Нема нам спаса, ако нам Додик не дође на власт“. Тада сам према таквом размишљању био сумњичав. Тим људима тада није сметало његово понашање за вријеме рата и непосредно послије њега. Када је почео са родољубивом причом и неким дјелима... (институције показале снагу и храброст да се у Републици Српској одржи референдум. Без обзира на референдумско питање и одређену критику,  тај референдум је најава слободе српског народа. Враћање отетих овлаштења Републици Српској подржавајући изворни Дејтон, или мирно раздруживање  референдумом којим би грађани Републике Српске дефинисали њен друштвено-политички статус), многи од њих су почели  изговарати обрнуту реченицу „Нема нам спаса док Додик не оде“ а можда му се „примило“ родољубље  и зато  управо  предсједник Додик може да постигне унутрашњи договор између  политичара, народа и цркве, који би био темељ за  свеобухватни  покрет добра. Он би подразумијевао да се и пре општих избора 2018. формира влада националног јединства коју би чинили  способни, стручни, енергични, добронамјерни људи, без обзира на страначку припадност. Неопходно је и да се сви медији ставе у службу остваривања тог циља.

Све друге могућности носе са собом и одређене опасности без обзира да ли се власт рушила на улици насилно, или на изборима. Јер суштина  није само у доласку  нових људи а са истим лошим навикама, свијешћу и односу према држави и родољубљу већ управо обрнуто. Потребно је имати свијест, вољу и љубав да се све потребно учини за народ и отаџбину. Стручност, енергичност, добра намјера и родљубље морају бити заступљени у свим областима и сегментима друштва а посебно у васпитању и образовању младих нараштаја. Нисмо ништа посебно урадили у националном смислу, ако се и више пута увећа број становништва и економски стандард а при томе нам млади нараштаји не говоре српским језиком, не пишу ћириличним писмом и не буду православне вјере. Политичари и народ не смију остати обесхрабрени и равнодушни за наведенене историсјке процесе и свеобухватни покрет добра. Довољно је у почетку да има само неколико процената људи који вјерују у то који ће дати примјер другима.  Па зар 12 рибара, који су вјеровали, нису срушили моћно Римско царство?

И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.


Аутор текста је  Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш