Све је како треба, од почетка до свршетка Свијета узимајући у обзир вјечност душе.  Што не значи да не треба делати, јер је „борба непрестана“. Све је непрекидни ток са узрочно-посљедичним процесима у којима је присутан утицај видљивих и невидљивих сила… и Слободом, као највећом вриједношћу којом човјек задобија (под одређеним условима) Царство Небеско или је она највећа опасност, када човјек бира вјечну мржњу и вјечни шкргут зуба.

И само у „нормалним“, мирним временима човјек може својим умом (интелигенцијом) докучити и предвидјети предвидљиве друштвене догађаје и процесе (чак и до тога не може доћи искључиво као засебна индивидуа; утицај видљивих и невидљивих сила). Дакле, човјек је ограничио своје способности и дарове, прародитељским гријехом и онда када све своди на интелект (ум) и материјално. Суштинске природне и друштвене законитости – суштину живота, човјек открива помоћу Бога (Божијом промишљу и Духом Светим). Човјек само треба да „припреми“ ум и срце за такве спознаје, које су недокучиве за оне људе који користе само ум упао у гордост и срце обузето страстима. Зато никад и ниједан интелектуалац са гордим умом и острашћеним срцем неће први предвидјети велике и преломне догађаје као и најавити нову епоху. То ће учинити смирен човјек (који може бити и интелектуалац) надахнути Духом Светим, а онда ће лажни интелектуалци да обрађују и са гордошћу износе своје мишљење о већ предсказаним догађајима. Зато је многе интелектуалце изненадило рушење Берлинског зида, распад СССР-а, рат у СФРЈ, 1942. године су мислили да је Хитлер незаустављив.

Занимљиво је, када се тако велики и за лажне интелектуалце непредвидиви догађаји десе, онда су они већ тада себе убиједили да је то све било нормално и опет објашњавају са гордошћу зашто се то десило, нешто што ни у сну нису могли да докуче. Чему такав увод? Многи интелектуалци и политичари су у могућности да се појављују на разним медијима и олако, али са снажним сугестивним дејством износе своје ставове који могу изазвати велику штету народу и држави, а поготово то вријеђа, када су исти запослени у државним установама или на други начин узимају новац од народа. Занимљив је примјер Вука Драшковића који је прије неколико дана у једној телевизијској емисији рекао како је српски народ пропустио неколико прилика задњих деценија и сада не смије да пропусти прилику те да Србија треба да уђе у НАТО. Можда је српски народ заиста по неку прилику пропустио у неком смислу, али зато Вук Драшковић није ни једну. Све је искористио за лично богаћење у Брозово вријеме, када је био и шеф кабинета Мике Шпиљака, затим у Милошевићево вријеме а посебно у Ђинђићево и сада у Вучићево. У истој емисији је рекао опасну полуистину, како су Срби вршили страшан терор над Албанцима (Шиптарима) на Косову и Метохији. Нећу сада написати ни једну реченицу о страдању Срба, о терору, тероризму и оружаној побуни Шиптара (због политичке коректности), оружане побуне албанске националне мањине на дијелу територије државе Србије. Кратко ћу се задржати на „страшном терору“ над Шиптарима, којег је на жалост било, али који није имао никакву везу са званичном српском политиком. Српски народ је вијековима више пута упадао у замке иза којих је стајао свјетски моћан непријатељ. Наше комшије, у новијем периоду (Албанци, Муслимани, Хрвати, Бошњаци) су углавном били у служби тог непријатеља. Када је дошло вријеме за разбијање СФРЈ, један од начина за почетак тог процеса био је „страшни терор“ над Албанцима на Косову и Метохији. И гле чуда, за такав „страшни терор“ највише су се залагали не Срби. Словенац Стане Доланц, министар МУП-а у Савезној влади СФРЈ је више или мање тајно заговарао да се Срби коначно обрачунају са Шиптарима. Наравно, била је то подла намјерна у стратегији будућег разбијања СФРЈ и Србије. Они храбри, паметни, али малобројни Срби у тадашњем Савезном МУП-у који су идеју „страшног терора“ над Шиптарима сматрали опасном и да се Србији то може обити „о главу“, те да има мудријих рјешења, на разне начине су избачени из „строја“. Један од њих је Марко Ћурчић, високи службеник Савезног МУП-а који је био против страшног терора над Албанцима, убрзо је пензионисан. Многи полицајци, не Срби са простора бивших република СФРЈ 90-их година прошлог вијека у организацији Станета Доланца и Савезног МУП-а послани су на Косово и Метохију да изврше „страшни терор“ над Шиптарима. Талас те подле намјере на разне начине настављен је и касније, а цех су платили српски народ и Србија.

Било је још много замки које су послужиле да се Срби оптуже, а нису били ни криви ни дужни, а често и да се преваре и обману.

- Не доводећи ни у какву везу ауторе Меморандума САНУ -  све је лукаво осмишљено да се Меморандумом разбуде усташка и друга непријатељска осјећања у Хрватској и другим републикама СФРЈ, а преме Србији и српском народу. У смислу, ето шта хоће Београд – велику Србију, хоће Срби да нас покоре... чак је Меморандум злоупотријебљен и у Хашком трибуналу и на међународној сцени а Србима не знам шта је добро донио.

- Вуковар (гдје је живјео велики број Срба кроз историју са знамењима које је то потврђивало) 1991. разаран је огромном силом Југословенске народне армије (ЈНА). Један часни српски официр је на састанку рекао да је то непотребно, да је то грешка, и да са том силом се може заузети Загреб и да ће послије тога све па и Вуковар пасти, убрзо је био убијен „с леђа“. Страшно разарање Вуковара послужило је да у свијет оде кроз медије и лажна слика у којој су Хрвати искључиво жртве а Срби искључиво злочинци.

- Неке службе су код Муслимана подстицале да руше цркве, а код Срба да руше џамије како би дошло до што већег непријатељства између њих, Срба и Муслимана.

- Читав свијет бруји о Сребреници и „геноциду“ у којој је убијено око 3.500 Муслимана од којих су многи били заробљени и тај исти свијет није казнио непосредне извршиоце, осим симболичних казни за Хрвата Дражена Ердемовића, који се на волшебан начин нашао у српској војсци. Хашки суд га је осудио на седам година затвора а није „одлежао“ ни пет година и то за стријељање више стотина  Муслимана. Словенац Франц Кос који је такође учествовао у споменутом злочину убијања Муслимана са још неколико Срба, осуђени су пред Судом БиХ. Али зато Хашки суд доноси политичке пресуде, доживотно издржавање казне, за српске вође предсједника др Радована Караџића и генерала Ратка Младића. А шта је са једном другом Сребреницом, а која се десила прије оне за коју читав свијет зна, у којој је, т.ј. у чијем региону је од Божића 1993. до 1995. убијено око 3.500 српских жена, дјеце и стараца и то на својим имањима, пред кућним праговима, а Муслимани који су то починили ко зна откуд су дошли и то са намјером да на том простору све побију. Е, то је геноцид. Било би важно направити анализу и изнијети податке на којем мјесту су жртве страдале у прошлом рату у односу на мјесто пребивалишта жртава и то урадити и за Србе, и Хрвате и Бошњаке, исто то урадити за оне који су починили злочин, гдје су га починили у односу на њихово мјесто пребивалишта односно живљења. На тај начин би се заиста видјело ко је нападао а ко се бранио. Страни фактор је својом политиком „завади па владај“ одрадио посао и за то што су Муслимани, Срби и Хрвати „насјели“ на такву политику. Ваља овдје споменути и најтежи ратни злочин, злочин против мира, а који је почињен разбијањем Југославије, и зашто је тај злочин против мира Запад укинуо.

- Србе су до те мјере омаловажавали па су и неки Срби, борбу за равноправност Србије са осталим републикама СФРЈ, називали „Јогурт револуцијом“, а отпор и побуну Срба против буђења усташтва у поновљеној НДХ називали „Балван револуцијом“. Многи и сада нападају Србе што нису прихватили такозвани З4 споразум (у Хрватској). Одговор на то – Прихватио је српски представник др Радован Караџић Кутиљеров споразум у Лисабону 18.3.1992, којег су још потписали Мате Бобан и Алија Изетбеговић, а он га је од све тројице први потписао. Мислили су тада да др Караџић неће потписати такав споразум па да из свих оружја оптуже Србе  за кривце. Када им замка није успјела (др Караџић је потписао), амерички амбасадор Ворен Цимерман натјерао је Алију Изетбеговића да повуче свој потпис са споменутог споразума и рат је почео.

- Зашто мало ко зна, а још мање говори да је први појединачни злочин у рату у БиХ био над Србином, а и први масовни злочин био је такође над Србима (Сијековац 1993.).

- У периоду од 2005. године неки Срби су хтјели организовати протесте, писати међународним организацијама како Хрватска не би требала ући у Европску унију док не врати огромно вриједну српску имовину (између осталог отето је од Срба око 40.000 станарских права, која су у свим другим новонасталим државама на простору бивше СФРЈ по изузетно повољним условима претворена у власништво, огроман новац који су Срби уплаћивали у разне фондове у Хрватској) – пуштена је снажна прича, нека Хрватска уђе у Европску унију, а када уђе онда ће је она натјерати да Србима врати њихову имовину. Када је примљена у Европску унију, онда су други ишли са снажном причом – требали сте инсистирати прије него што је Хрватска ушла у Европску унију, сада је касно.

А шта ако неко каже да за крупну грешку, погрешним размишљањем и ставом који намећеш, а од којег се трпи огромна колективна штета или наноси штета држави, плаћаш главом? Шта, зар је то чудно?! Наши преци су за увреду личне части изазивали на двобој и са осјећањем истинског смисла и својеврсном радошћу гинули бранећи народ и државу. Важни људи, директори, политичари нанесу огромну штету фирмама, народу, држави, украду новац од народа, олако изговарају ставове (од некога плаћени)  да Срби требају ући у НАТО и Европску унију. И поред изазване штете не фали им длака с главе, напротив постају угледнији у друштву.

Ево, главу дајем, да је огромна опасност за српски народ да ако уђе у Европску унију и НАТО (не улазећи у то шта ће у будућности бити са тим организацијама), изгуби свој идентитет, власништво над својим природним богатствима (будзашто распроданим), да ће морати прихватити такве погубне ненормалности и да ће са својим српским идентитетом нестати са лица земље.

Сад ћу споменути једну могућност коју на лакши и једноставнији начин износим. Добро, ево не треба глава да оде са рамена, али онда, ако се дође у ситуацију у коју су нас увели лажни интелектуалци, политичари, директори (и то обманом народа),  а који су се при томе значајно обогатили, онда када на ред дође ратна одштета која се треба дати тзв. Косову (Албанцима), БиХ (Муслиманима и Хрватима), да се управо од свих оних који су говорили да треба признати „реалност“ т.ј. Косово, да су Срби вршили „страшни терор“, да је предсједник Србије Слободан Милошевић изазвао три рата, одузме сва њихова имовина (која је свакако на сумњив начин остварена) и прослиједи као ратна одштета. Занимљив би био и искрен одговор интелектуалца, политичара, сељака, простог човјека, на питање шта је приоритет, шта је врједније – сачувати националну економију или национални идентитет и част; материјализам или духовност. По Уставу Србија је држава српског народа... Тај народ није безличан, има свој идентитет, вјековни.

Више година уназад говорим и пишем да је за онај центар свјетске моћи који жели да пороби човјечанство, наметне ненормалне „вриједности“, уништи човјека који је личност и створи свог наликчовјека, те да загосподари свим свјетским богатствима – њему је највећа препрека савезништво Православља и Ислама. Зато се, политиком „завади па владај“ покушавају довести у сукоб Срби и Бошњаци а у ширем смислу да се изазове сукоб Турске и Русије.

Други дио текста започињем – Све у своје вријеме, али нема ни „грома из ведра нема“ без најава, припрема, прављења амбијента.

Политичке странке полако завршавају своју историјску улогу. Постале су средство за остваривање личних и групних интереса, а за народ и државу раде само када је то у њиховој, страначкој функцији. Могуће је, да добри и вјерујући људи формирају тијело „Слуге народу и држави“.  То тијело би кроз један процес, понудило праве људе за локалне и опште изборе и стало иза њих. Оно би дефинисало српски идентитет и начин како га одбранити, како одњеговати доброг, радног, родољубивог човјека са српским идентитетом. Такође би најављивало могуће догађаје (као нпр. у Украјини, послије неколико краћих кулминација може релативно брзо доћи до примирја, а онда послије избора новог предсједника САД-а, ко год да постане, свијет улази, кроз један процес у велике ратове, у којима ће се користити до сада невиђено оружје), изазове и проблеме, те давало најбоље одговоре на њих. Такво тијело би могло бити формирано како на локалу тако и на вишем нивоу. Услов је да у њима раде добронамјерни и вјерујући мудри људи, који немају никакву материјалну надокнаду за такав рад, већ повод за такав рад је љубав према свом народу, са свијешћу да ће бити свједоци свјетских догађаја који ће дефинисати човјечанство у наредних 50 – 100 година, и да српски народ, као историјски и озбиљан, мора спремно да их дочека и да у њима на најбољи начин учествује.

И сад се присјетих да је Господ Исус Христос Син Божији изабрао рибара 12 који су промијенили свијет.  


Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш