Дарвинова теорија еволуције као наметнуто научно питање – Бог мора да постоји
Текст писма првог предсједника Републике Српске, др Радована Караџића, којег је прочитала његова кћерка Соња Караџић Јовићевић непосредно прије приказивања документарног филма „Радован – Повик иза зидина тамнице“, аутора Драгана Елчића, у Бања Луци, инспирисало ме је да напишем текст „Дарвинова теорија еволуције као наметнуто научно питање – Бог мора да постоји“.
Писмо др Радована Караџића
Са сваким страдањем мало нам је јасније зашто смо овде где смо: да издржимо искушења и подносимо на жртву оно најмилије, срећни када можемо принети на жртвеник себе и само себе, уместо најмилијих.
Отац Небески у наше је животе усадио љубав и самопожртвовање, као врхунац љубави према ближњима и научио нас да, кроз страдања, стремимо увис, ка вишему од себе, ка највишему, кога мора бити. Јер, када га не би било, не би било ни мере ужаса овога света, ни узалудности постојања и жртвовања. Мора га бити, јер при самој помисли да га има, преплаве нас доброта и лепота.
А српски је народ страдалнички, кроз векове. Нема дана кад се од њега не очекује да жртвује нешто најмилије, без роптања и са погледом упртим у даљине, како је Андрић запазио, тамо негде у Време, у коме је Онај који даје смисао свакој нашој жртви. Својом жртвом изградили смо темеље Републике Српске, свако на свој начин, а ипак жртвом немерљивом са оном највећом – и оставили тестамент да памтимо, да не заборавимо, да знамо истину и да се истином боримо за правду.
Веома сам захвалан свима који су ми указали и част и милост, од режисера и његове екипе, преко продуцената и организатора, до свих који су на било који начин допринели стварању и приказивању овог дела, а захвалан и народу којем је посвећен и овај филм и наша борба, којем је посвећена и намењена и наша жртва и наша Република Српска, посвећен нашим наследницима који ће незаборавом спасити будуће генерације, будућност обојити новим смислом, а наша жртвовања новом светлошћу.
Нека вас све Господ дарује својом бескрајном милошћу,
Ваш Радован Караџић
Дарвинова теорија еволуције као наметнуто научно питање – Бог мора да постоји
Човјек разоткрива Божје устројство, и све видљиво и невидљиво. То разоткривање назива науком. Понекад су се научне теорије показале нетачним. Човјеку никада неће поћи за руком да створи потпуно нову врсту организма способног да се самоодржава. А да не говоримо да може створити душу. Док је год људског рода, у човјеку ће постојати осјећања: љубави, радости, туге, мржње, љубоморе... сва осјећања која извиру из Добра и Зла. Управо та осјећања дефинишу човјека. Она не еволуирају у смислу да једно осјећање за сва времена нестане и да се појави неко ново, непознато осјећање. Може да се мијења само њихов међусобни однос. Некад је више осјећања зла, некад добра... Мада има покушаја да се анестезира душа и умртве осјећања, у ком случају би човјек изгубио своју суштину и био покорен... И поред тога, неки људи тврде да је сав живот на планети почео спонтаним спајањем аминокиселина...?!
Да се десила или да постоји еволуција, научно се може доказати само открићем фосилизованих остатака репрезентативних узорака претпостављених прелазних типова или да сада постоје неки прелазни типови из једне у другу, неку нову врсту. Да постоји еволуција, онда би и човјек већ почео добијати неке нове „елементе“ који би га „одвели“ у стварање непознате, нове врсте бића.
По посљедицама које је произвела Дарвинова теорија еволуције може се закључити да она није питање науке (како је дарвинисти доживљавају), већ питање нјдубљег смисла, религије, морала, политике и, на крају, завјере. Та теорија негира Бога и Његово Стварање свијета. Самим тим, нуди човјеку бесмисао и сву апсурдност у самом почетку свега, да је све почело случајно и спонтано. Исто нуди и на крају свега и свачега, у пролазности и смрти. Почетак и крај свега, рађање и смрт, дарвиновци обесмишљавају, иако и једно и друго не зависе од човјека. По тој теорији, човјек, и не само човјек, већ ко год да је, и на који год начин и куд кренуо, на крају га дочекује смрт, као крај свега. Човјек који вјерује у пролазност себе и свега другога и немогућност рјешења смрти, подложан је свим негативним особинама и стањима – гордост, егоизам, злоба, депресија, агресивност... убиство и самоубиство. Подложан је и манипулацији другог човјека, а посебно лукавог који Божје устројство покушава изврнути наопако. Зато је људско друштво пуно злочина, похлепе, неправде, и зато је теорија која негира Бога и истинско религиозно стање човјековог бића, везана за питање и морала и савјести. Подразумијева се да је и прије објелодавњивања Дарвинове теорије постојала борба добра и зла, која се манифестовала на различите начине, подстицана неким другим Дарвинима, али то није предмет овог текста. Теорија која негира Бога и религију, негира и суштински идентитет човјека и народа, и није искључено да је она измишљена да буде темељ новом свјетском поретку, како би уз помоћ ње био формиран човјек који би се покорио. Зато је таква теорија и питање политике и завјере.
Вјерујући у Дарвинову теорију, човјек беспомоћно, очајно и поражавајуће дочекује смрт, мислећи да је живот патња, страдање, са кратким периодима самоуживања, да је живот на крају ништа. Онај који вјерује у оно што Дарвинова теорија негира, гледа смрти у очи и каже „Смрти гдје ти је жалац, гдје ти је побједа?“. Такав човјек вјерује у Васкрсење и живот вјечни и када је у животним тешкоћама не ропће, већ и добро и лоше прихвата ревносно, чинећи добро другима. Дакле, труди се да буде добар човјек, а Бог који је човјеку дао највишу вриједност, слободу, прихвата избор сваког човјека и обезбјеђује му да оде тамо гдје је заслужио по својим дјелима, мислима и стањем душе, у вјечне муке или у вјечну радост. Ако хоћемо праведнији и љепши свијет, онда од велике важности би било да се у основне и средње школе уведе вјеронаука као обавезан предмет.
Избор између Дарвинове теорије и вјеронауке није као избор између спортских тимова, политичких странака.., већ избор између најдубљег, смисла и бесмисла живота.
И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.
Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш