Процес међусобног неповјерења народа и утицај великих сила може довести до политичког „цунамија“ са могућим ратним посљедицама на Балкану. Политички „цунами“ подразумијева покушај насилног стварања аутономија: тзв. Санџака и могућег припајања Федерацији БиХ, југа Србије и могућег припајања тог простора тзв. држави Косово, дијела Војводине, односно Србије гдје су Мађари већина и припајања Мађарској, дестабилизација БЈР Македоније и Црне Горе. Овакав политички „цунами“ може бити подржан од одређених снага из САД и Турске, што би значило рат на Балкану.

Покрет сазнаје да Бошњаци имају намјеру да у 2012. години, на стогодишњицу пораза Отоманске империје, прогласе аутономију тзв. Санџака.

Значајан број екстремиста и вехабија из Федерације БиХ прешао је у тзв. Санџак, како би различитим методама притиска протјерали Србе из тих крајева и уједно помогли у проглашењу аутономије.

Да би се спријечио рат, Покрет сматра потребним да УН организују међународну конференцију о границама на Балкану, која би имала за циљ да дефинише ко има право на самоопредјељење и на којој територијалној цјелини. Многи сматрају да је јадранска обала неправедно подијељена, те би се и то требало наћи на дневном реду конференције. На тај начин, давањем права народима на самоопредјељење, дошло би до политичке стабилности у региону, која би омогућила да се сви посветимо економији, раду, сарадњи и другим активностима које воде ка укључивању у Европску унију. Српски народ, када је у питању ЕУ, мора имати алтернативу, јер се она може распасти и због начина одлучивања у њеним институцијама. Распад ЕУ могао би довести до интеграције њемачког народа. Алтернатива Европској унији за српски народ може бити повезивање са православним земљама, на челу са Русијом, која доживљава економски, политички, војни, духовни и демократски напредак.

Република Српска је побједа не само српског народа, него и свих других народа који држе до слободе и свог идентитета. Она се одупрла свјетском процесу нестајања народа. Због тога, али и због економских, политичких, безбједносних и историјских разлога, потребно је покренути процес мирног раздруживања Федерације БиХ и Републике Српске.

Нову хрватску политику и политику хрватског предсједника Иве Јосиповића не можемо сматрати миротворном, нити таквом која гради мостове помирења у региону, ако она не садржи враћање конститутивности Срба у Устав Хрватске, враћање српске имовине коју чине и станарска права, те кажњавање свих који су починили злочине и над Србима. Без тога, таква хрватска политика има намјеру да верификује, легализује злочин над Србима у Хрватској. Покрет сматра да, ако се не можемо супротставити таквој политици, онда бар не желимо да јој аплаудирамо и да је награђујемо. Због тога очекујемо да ће Хрватска као једну врсту мале компензације због страдања Срба у Хрватској подржати независност Републике Српске.

---