Поводом резолуције Савјета Европе да се 11. јули прогласи за дан сјећања на геноцид у Сребреници
Одајући почаст свим жртвама рата, без обзира на њихову вјероисповијест, не можемо, а да не примијетимо да је Резолуција Савјета Европе посљедица пристрасног приступа ратним догађајима на простору бивше БиХ, која не може водити помирењу народа на Балкану.
Ова Резолуција и пресуда Хашког суда Хрвату Дражену Ердемовићу, припаднику војске Републике Српске, који је признао своје учешће у стријељању неколико стотина ненаоружаних муслимана и за то злодјело осуђен на свега 5-6 година, показује крајње лицемјерје оних који стоје иза свега овога.
Зло у Сребреници се није требало десити, као ни зло у 57 српских села око Сребренице, које су починили Орић и његове присталице. И, уопште, зло у БиХ није се требало десити. Требао се десити мировини план или, боље речено, реализација Кутиљеровог мировног плана којег су прво прихватили и потписали представници сва три народа, а послије је господин Изетбеговић повукао свој потпис са тог мировног плана.
Доношење ове Резолуције показује да политичари Српске и Србије ништа нису радили да до ње не дође, или да дође до оне Резолуције и одређивања оног дана који би био успомена на све невино страдале у БиХ без обзира на њихову вјероисповијест.
С друге стране, преко Резолуције, Савјет Европе и Европска унија одбијају од себе српски народ, привољевајући га да умјесто ЕУ тражи алтернативу у савезу са пријатељским државама, прије свега Русијом.
СНП - Избор је наш