Ја сам за мир, праведне, и најбоље односе Срба и Хрвата...

Лукаву и максималистичку спољну политику Хрватске, нажалост јачају неки Срби и Бошњаци, медији, па и институције у Србији и БиХ. Често у политичким тв емисијама у Српској и Србији учествују гости и из Хрватске. Они причају да је доста прошлости, злочина, ружних ствари, да требамо развијати економију, оно од чега се боље живи... градити будућност. Тако причају  да српски и бошњачки тв гледаоци мисле, Боже, како су ти Хрвати у праву, добри... ма да их као мелем на рану ставим. Али, добри гости из Хрватске, зашто тако нисте причали и такву политику водили 1991, па и 1941. године? Сада, када сте остварили предност и неке циљеве усташке НДХ, идете даље. Српско питање у Хрватској је ријешено. Срби више нису конститутивни, сада су мањинска заједница – скупина. Смишљено и организовано од стране хрватске државе им је обезвријеђена имовина (Својевремено, у областима посебне животне скрби, тамо гдје су углавном Срби били власници имања, држава је формирала агенцију која је једина имала право куповања имовине од Срба, па колико им да новца;  Многи Срби нису имали избора). Отето им је 40.000 станарских права (У свим новонасталим државама бивше Југославије то је право под врло повољним условима претворено у власничко; Једино у Хрватској није). Многи Срби нису добили пензије, неће никад ни добити, умрли су, да не говорим о фондовима које су пунили и Срби... За злочине над Србима готово нико није одговарао.

Срби су агресори а Хрвати жртве, и са те позиције они би да граде добре односе између Хрвата и Срба, треба још само да траже ратну одштету.  Вјешто су причали о великој Србији, а изгледа да су радили на стварању велике Хрватске. У том смислу, занимљива су размишљања да је инспирација за писање Меморандума САНУ дошла из Загреба. Такав меморандум је заправо користио хрватским националистима да разбукте национализам па и шовинизам у хрватском народу. Србима такав меморандум ништа конкретно није донио. И размишљање да је инспирација за рушење цркава и џамија у БиХ током рата дошла из Загреба, има смисла.  Јер је управо Загребу одговарало започињање сукоба између Срба и Бошњака. Хрватској је и те како било важно да рат пријеђе и у БиХ. Зато су регуларне хрватске јединице ушле код Брода и извршиле агресију на БиХ, и у мјесту Сијековац, 26. и 27. марта 1992. године починили злочин над Србима.

Политика Београда је за њих добра само када је поданичка, а када само мало храбрије Србија износи своје интересе, или не дај Боже брине о својим сународницима у региону, онда се то тумачи као дестабилизација читавог региона. Постоје, у суштини, двије стратегије хрватске спољне политике, и обе су на сцени, разоткривено и грубо оне изгледају укратко овако.

Мање или више отворено реализују се циљеви усташке НДХ (вјечно питање Срба, враћена монета из НДХ, куна, све се чешће чује и види усташки поздрав „За дом спремни“). Покушава се реализовати хрватски ентитет у дејтонској БиХ са жељом да се припоји Хрватској, и тако даље у стварању велике Хрватске. Хрватска актуелна политика, иако се остварују неки циљеви НДХ, јавно не говори да Република Хрватска има правни континуитет са НДХ, можда и због тога што би се очигледно могао покренути захтјев за ратну одштету. Срби су у НДХ доживјели геноцид и огромна имовина им је уништена... Свједоци смо, да у Пољској постоји иницијатива да она тражи ратну одштету од Њемачке за страдања у току Другог свјетског рата.

На такву могућу агресивну хрватску политику најбоље би било одговорити заједничким ставом Срба и Бошњака а у коначном смислу да статус Хрвата у БиХ треба везати за статус Срба у Хрватској и обрнуто. Зато што смо сви живјели у заједничкој држави, Срби у Хрватској су били конститутивни и било их је преко 900.000, а и Хрвати су у БиХ били конститутивни и било их је око 700.000.  Принципи треба да важе за све, или се за њих треба борити?

Друга стратегија подразумијева да се Хрватска уз помоћ дијела Запада наметне као „чимбеник“ стабилности у региону. Политиком „Завади па владај“ она би врло вјешто учествовала и значајно утицала на политичке, економске и друге процесе у региону Балкана. Хрватска је једна од најнационалистичкијих држава у свијету са фактички једнонационалним становништвом (ријешили су питање Срба) и снажно развија свој хрватски идентитет покушавајући га укоријенити и одбацујући све оно што га сада може угрозити, па и Броза који је јако пуно помогао у стварању хрватске државе. Таква Хрватска ствара предуслове за нову улогу. Изједначава историјску улогу усташа и четника равногораца и такав став пласира  у Србији и БиХ, а и Броза сада вјешто „гура“ Србима и Бошњацима – Муслиманима. Јер се са Брозом  враћа идеологија, која је несумњиво имала и добрих ствари, али суштински погубна, зато што је потискивала колективни идентитет и  била против Бога...

Колико  хрватска политика може бити увреда за здрав разум српског народа, може се видјети на примјеру поштовања закона о једнакој заступљености оба писма, латиничног и ћириличног, приликом истицања назива градова у некадашњој Републици Хрватској. Тако су 80-их година  пред  Загребом стајале двије табле са натписом „Загреб“, написане различитим бојама, колико се сјећам плавом и жутом, али су зато обе биле написане латиницом. А како Хрватска води рачуна  својим интересима најбоље се види по питању два моста. Мост на Сави у Градишци Хрватска већ деценијама неће да гради иако би га финансирала БиХ – Република Српска, док за Пељешки мост кажу да ће га градити по сваку цијену. Хрватска спрјечава БиХ слободан излаз на отворено море тако што  оно море између два хрватска територија сматра својим територијалним водама и ту управо хоће да гради Пељешки мост.

Срби и Бошњаци – Муслимани морају да извуку поуку из досадашње хрватске политике и њеног учешћа на њихове међусобне односе. Они не треба да имају  никакве посреднике у доласку до историјског договора, доброг и за једне и за друге.

И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш