ТРАМП-ВАРТОЛОМЕЈ, ПОВЛАЧЕЊЕ ТОМОСА-МИР У ЕВРОПИ

Рат у Украјини има потенцијал великог рата у Европи. Због свакодневног страдања људи, материјалног разарања и опасности да то страдање буде и веће, потребно је све учинити да се дође до истинског мира. Да би се дошло до тога потребно је сагледати све узроке који су довели до отпочињања тог рата, начин њиховог  отклањања и препознавања ауторитета који би томе највише могли допринети. Зато износим своје поједностављено размишљање:

Мир у Украјини није само питање престанка ратних дејстава, територија, безбједносних гаранција и политичких споразума. То су несумњиво важна питања, али поставља се и једно дубље: може ли мир бити трајан ако се не отклоне узроци духовних, историјских и идентитетских подјела?

Да бисмо покушали одговорити на то питање, неопходно је сагледати два дуга историјска процеса, њихову међусобну повезаност и сукоб сила које настоје да одреде будућност човјечанства.

Два дуга историјска процеса:

Вијековима су се, кроз сложене историјске, политичке и друштвене процесе, од појединих основних народа одкидали делови. Од њих су се обликовали нови, у суштини вештачки идентитети, а потом "производиле" и нове нације и државе.

Моје је увјерење да су неки од тих процеса били природни, а већи дио процеса подстицани и усмјеравани интересима великих сила, с циљем слабљења постојећих народа и њиховог историјског јединства.

У том контексту посматрам и настанак украјинске државности, нарочито током двадесетог века. При томе не треба занемарити чињеницу да украјински језик и култура имају своју дужу историју која је изникла из руског корена.

Сматрам да тај први дуги историјски процес достиже свој врхунац и да започиње други, такође дуготрајан процес — преиспитивања, преобликовања и нестанка идентитета насталих током претходних вијекова.

По мом увјерењу, тај процес је неминован. А неминовни су и сукоби различитих интереса и погледа на његов исход. То, међутим, не значи да сваки такав сукоб мора бити и оружани.

У њему препознајем двије суштински различите политичке и идејне тежње, које условно називам глобалистичком и суверенистичком.

Глобалисти и суверенисти — исти дио пута ка различитим циљевима:

Под неправедним глобалистима овдје не подразумијевам све који се залажу за међународну сарадњу, повезивање држава и народа. Природно повезивање човјечанства може бити корисно и праведно.
Говорим о оној тежњи ка глобализацији која, према мом схватању, води концентрацији моћи, потчињавању народа и све већој контроли над човјеком.

Сматрам да је њен крајњи циљ слабљење свих самосталних и основних народа и историјских идентитета — националних, културних и духовних — и свођење човјечанства на скуп појединаца којима се може управљати из једног центра моћи. Дакле, неправедни глобалисти, кроз дуг процес разбијања свих врста суверенитета (држава..) и идентитета (основних религија), покушавају да поробе човечанство и загосподаре свим његовим богатствима. 
Суверенистичка тежња, онако како је  разумијем, има супротан коначни циљ: очување слободе основних народа и религија, њихове самосталности, историјског памћења и духовног насљеђа, који могу да се слободно повезују кроз природну глобализацију, као система вредности. И оно што је важно да ти, основни народи  постану пожељни оним вештачким народима и идентитетима који су произведени из његових отргнутих делова.
Зато ове двије тежње могу, у одређеним историјским околностима (а којима постајемо сведоци) имати исти дио почетног пута. Неправедни глобалисти изазивајући и подстичући сукобе између произведених и основних народа да заправо униште и једне и друге народе и кроз свеопшти хаос да се све сведе на контролисаног појединца дигиталног идентитета и устројства човечанства по њиховој мери.
Док суверенисти прихватају такав испровоцирани сукоб, не само да би се одбранили основни народи и његове вредности, већ да би се кроз њега, некада отргнути делови вратили, или ако је то немогуће, онда победили.

Један исечак из тог процеса и пример како се то ради јесте украјински идентитет и Украјина

СУКОБЉАВАЊЕ НАРОДА КАО СРЕДСТВО ПОТЧИЊАВАЊА
Посебно опасним сматрам механизам - ЗАВАДИ ПА ВЛАДАЈ, у којем велике силе подстичу подјеле унутар историјски повезаних народа, а затим користе њихове међусобне сукобе за остваривање сопствених интереса.
У таквом процесу они који се непосредно сукобљавају подносе највеће жртве, док спољни актери настоје да остваре политичку, војну и економску корист.
Увјерен сам да и рат у Украјини треба посматрати у том ширем историјском контексту.
Моје је мишљење да су снаге које називам глобалистичким (неправедни глобалисти) дуго радиле на продубљивању раздвајања Руса и Украјинаца и да су у томе имале значајну улогу у прошлом веку, али интензивно и од 2014. године.
То увјерење не ослобађа украјинско руководство од одговорности за страдање народа, јер је морало знати, да уколико крену у испуњавање глобалистичке замке (подстицање да Руси у Украјини постану грађани другог реда,...да Украјина уђе у НАТО, како би опколили Русију и угрозили њене интересе, те  приморали је на разне уступке ), Русија ће неминовно одговорити попут оног што се и десило - Специјалном војном интервенцијом.  И онда се поставља питање које се не смије избјећи: колико су сукоби народа посљедица њихових непосредних интереса, а колико дјеловања спољашњих сила које настоје да њима управљају?
Украјина и Томос — питање дубље од црквеног и политичког
Управо у овом ширем контексту посматрам и питање Томоса о аутокефалности Православне цркве Украјине, који је васељенски патријарх Вартоломеј потписао 5. јануара 2019. године.
Та одлука изазвала је озбиљан спор у православном свијету.
Руска православна црква сматра да је поступак додјеле аутокефалности био неканонски. Цариградска патријаршија, напротив, сматра да је имала канонско право да донесе такву одлуку.
Истовремено, у Украјини постоје различите православне црквене структуре.
Не може се занемарити ни чињеница да је украјинска државна власт активно и на разне начине подржавала добијање Томоса.
Сматрам да је овај црквени спор постао дио ширег сукоба идентитета и геополитичких интереса.
Моје је увјерење да су спољни политички интереси имали снажан утицај на тај процес. Ипак, тврдња да је патријарх Вартоломеј поступао по непосредном налогу одређених политичких центара, а неки кажу и уз "подршку" неколико милиона евра , захтијевала би конкретне доказе.
Интересантно да је администрација САД 2020. године подржала доношење Томоса о аутокефалности...
Али без обзира на различита тумачења прошлости, пред нама је питање будућности.
Може ли се изградити трајан мир ако православни хришћани остану дубоко подијељени око питања које задире у њихов духовни и историјски идентитет?
Историјски преседан — иницијатива предсједника Трампа и добијање Нобелове награде
Доласком Доналда Трампа на чело Сједињених Америчких Држава отворило се и питање промјена у америчкој спољној политици и односу према глобалним сукобима.
Колико су те промјене суштинске, не може се мјерити само изјавама. Оне се морају препознати и у конкретним поступцима.
Зато предлажем једну несвакидашњу мировну иницијативу.
Да предсједник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп, као државник великог међународног утицаја, иако није православац и не представља ниједну православну цркву, покрене иницијативу за сазивање свеправославног сабора, чија би кључна тема било разрјешење спора око Томоса о аутокефалности Православне цркве Украјине. И то баш зато што су спор вероватно подстакли (изазвали) неправедни глобалисти.
Прије тога било би неопходно, да председник Трамп обезбиједи начелну сагласност за учешће васељенског патријарха Вартоломеја износећи му и аргументе о историјској важности повлачења његовог Томоса, као темеља за суштински мир, као и сагласност за учешће Руске православне цркве и других помјесних православних цркава.
Трамп, подразумева се, не би одлучивао о канонима, нити би имао право да намеће црквена рјешења.
Његова улога била би да својим политичким ауторитетом помогне стварању услова за саборни разговор и могуће помирење.
Свакако да би о канонским питањима одлучивала сама православна црква, у складу са својим поретком.
Такав поступак био би необичан преседан у савременим околностима и праведан гест: иницијатива једног неправославног државника да помогне превазилажењу унутарправославног спора ради ширег мира. Тим пре, јер је тај спор суштински изазван споља.
Мир који има дубљи темељ
Не тврдим да би само рјешавање питања Томоса окончало рат, али би ударило темеље за дуготрајни суштински мир.
Јер политички споразум може зауставити оружје, али помирење људи захтијева и превазилажење неповјерења, страха и духовних подјела.
Уколико би предсједник Трамп успио да покрене такав процес и да он допринесе стварном миру, то би представљало значајан мировни резултат.
А ако би тај допринос био одлучујући за трајно окончање рата, могао би бити и основ за добијање Нобелове награде за мир.
Ако председник Трамп не пружи снажно и свеобухватно учешће (и у смислу повлачења Томоса) у постизању истинског мира, то ће значити да су га победили неправедни глобалисти који ће наставити и проширити, још жешће сукобе у Европи и свету. А све то би онда водило у велики рат уз корошћење и нуклеарног наоружања и сваког другог које стоји на располагању. Зато је од велике важности да сви они које неправедни глобалисти наводе на рат против Русије, знају да се она не може поразити.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш