Европска Унија је посљедица губљења система који је обезбјеђивао равнотежу моћи у Европи. То је скуп држава које су из различитих разлога (економских, политичких, безбједносних) пренијеле дио свог суверенитета на заједничке институције Европске Уније, али то је и покушај стварања новог државног система. ЕУ подразумијева јединствено тржиште, демократске процедуре, однос према мањинама, слободу медија, слободу појединца, владавину закона, несметан проток људи, робе, новца, капитала, субвенције, повјерење, монетарну интеграцију уз настојање да се она води без политике, у њој се сила одбацује као могућност рјешавања спорова.

Процес стварања ЕУ и њен развој са унутрашњим системом рада и одлучивања пун је демократије, отворености и повјерења, гдје су велике и мале државе, велики и мали народи једнако заступљени и равноправно одлучују. Али, сав тај „оркестар“ функционише под строгом диригентском палицом САД. Уколико се јаве „дисонантни“ тонови, ту је крајња мјера – дисциплиновање НАТО-ом. Зашто су САД жељеле да створе Европску Унију? Због својих интереса у Европи и да у њој не допусте стварање доминантне силе, прије свега Њемачке, која учествује, али пресудно не одлучује у ЕУ. Њемачка је учествовала у стварању ЕУ са жељом да тај процес води ка једначини ЕУ = велика Њемачка. Уколико се то покаже немогућим, а Њемачка и њен народ у континуитету буду трпјели велику штету, онда слиједи распад ЕУ, чије би распадање Њемачка искористила како би интегрисала велики њемачки народ. То значи мијењање граница у Европи. Нити ће САД дозволити испуњавање једначине ЕУ = велика Њемачка, нити ће Њемачка дозволити да због ЕУ трпи дугорочну и велику штету.

Закључак, ЕУ нема дугорочну будућност. Превелики оптимисти би рекли да она постоји уколико би се сви њени народи жртвовали. Жртва би била идентитет, како би се створила наднација - Европљанин. Таква ЕУ не би била заједница равноправних народа, већ заједница региона у којима влада закон ЕУ. Региони, односно грађани, морали би одустати од било које врсте силе којом би остваривали своје интересе. Све би се одвијало по строгим законима и унутар институција ЕУ, а једина сила која би све то надгледала, и која не би допустила било какво одступање, јесте НАТО сила. За опстанак такве ЕУ кључна ствар би била лојалност грађанина – Европљанина њеним институцијама. Најбољи лојални грађанин у том систему јесте роб који мисли да је слободан, а обавезе и рад који извршава да су за његово добро. Стварни идентитет народа и појединца био би замијењен наметнутим. Идентитет (религија, језик, писмо) јесте највећа жртва. И ако су мали народи „спремни“ на ту жртву због снажног механизма притиска, па чак и обмане, велики народи и храбри појединци нису спремни на нестанак. Свједоци смо да и послије толико година није заживио универзални језик попут есперанта.

Уколико бисмо се нашли у ЕУ, каква год она била, шта би нас, и не само нас, чекало? „Инфузија“, која би значила будзашто распродају наших природних богатстава – извора питке воде, шума, земљишта, зато што смо се нашли у стању „колабирања“. Наша земља (природна богатства) не би била наша. Лукаво би нам се заправо отела, а не платила. Пут уласка у ЕУ, каква год она била, био би пут доласка до стања „колабирања“. Тај пут значи стварање потрошачког менталитета, не само помоћу медија, дужничко ропство – подстицање давања новца у виду кредита како би се куповала углавном туђа, њихова роба (храна која је скоро отров), уништавање сточног фонда (блага), пољопривреде, и, што је најважније, здравог сјемена (они здраво сјеме чувају за најтежа времена). Али, тај пут значи и стварање нечовјека, егоистичног, безосјећајног за добро и врлину, стварање нечовјека пуног страха, чији ће скоро једини смисао бити преживјети што дуже, годину или дан.

Гдје је рјешење? Прогласити српску државу неважном за интересе НАТО-а, односно САД, и окренути се себи. За сваку породицу је најважније да има кров над главом и здраву храну. Зашто сам тако скроман – зато што се бојим да наш народ, и поред добрих услова за производњу хране, у времену које долази може бити гладан и доћи у стање са катастрофалним посљедицама. Зато треба покренути јавне радове, подстицати домаћу производњу, поготово производњу хране, унијети оптимизам и радост у рад, „окренути леђа“ увозној храни, а да ми и наша дјеца једемо своју, здраву храну. Уколико држава није спремна да и законима створи такву ситуацију, онда то обичан човјек треба, стварајући паралелан начин живота…!

У ширем смислу, наши народи би се спасили уколико би се велики њемачки народ вратио изворном хришћанству и повео друге европске народе да, заједно са руским, створе истинску заједницу равноправних народа, на добробит свих, а без ичије супервизије. Овај циљ би се могао остварити и уз претходно два паралелна процеса. Један би водила Русија, која би са братским и пријатељским народима, односно државама, створила савез равноправних, а други такав процес би водила Њемачка. Могуће опасности, попут осјећања постојања више расе, биле би одстрањене хришћанским утемељењем такве заједнице. Такво утемељење одњеговало би човјека пуног врлина, моралног, солидарног, храброг, праведног, радног и који зна смисао свог бивствовања. Такав човјек је предуслов за све добре државне заједнице и равноправне народе.

Зашто кажем Европа баш хришћанска, иако немам ништа против других религија, које су свој печат оставиле на другим континентима и државама? Понајвише због историјских разлога и вјере у Васкрсење. Истинска религија је неопходна за праведан свијет, мир на земљи и добру вољу међу људима.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш