Прије 7-8 година сам писао да Србији слиједи серија ванредних избора, до апсолутне побједе Александра Вучића и странке коју контролише.

Одлука да се одрже избори крајем године донесена је из неколико разлога:
* Вријеме цури за суштински разлог, а то је обезбиједити апсолутну власт кроз подршку грађана на изборима, како би се без икаквих сметњи водио велики пројекат ЕХПО 2027, а који подразумева директни и индиректни „обрт“ око шест милијарди евра;
* Нека врста куповине времена за рјешавање ситуације у вези Косова и Метохије, Р. Српске и увођења санкција Русији;
*Неспремност опозиције која произилази из унутрашње слабости појединих странака, као и непроналажењу најбољих одговара на догађаје и теме које власт веома вјешто и на различите начине производи.

Више година пишем да ће Вучићев завршни чин, када је у питању КиМ, Српска и санкције Русији, оцијенити његову досадашњу политику у смислу да ли је велеиздајничка или историјски државничка и родољубива. Коначну одлуку Вучић, мислим доскора, није донио, а из разлога што хоће да буде на страни побједника послије судара и сукоба двије глобалне стране и као такав, као побједник да уђе у историју српског народа.

Вучићев циљ на овим изборима јесте да „Србија не сме да стане“,  добије 45 процената гласова за Народну скупштину Србије, као и да има контролу над Скупштином града Београда.

Он прижељкује и ради на томе да за Народну скупштину добије чак 50 процената гласова бирача.

Због тога је у јавност изашао са веома занимљивом поруком, која може прерасти и у тему, а она је „Глас за било кога на овим изборима, сем за Србија не сме да стане, је глас за Драгана Ђиласа“. Таква порука разоткрива његове жеље и намјере. Оне су - да сам, то јест да „Србија не сме да стане“ оствари апсолутну већину из наведених разлога (ЕХПО 2027, КиМ, Р. Српска, санкције Русији и улазак у историју).

Још један разлог је и да „отресе“ СПС и Ивицу Дачића, те да и СПС и Дачића и све друге политичке странке стави на страну Драгана Ђиласа, који је годинама медијски компромитован, а у народу не важи за јаког вођу. А управо га Вучић представља као вођу стране која је „покупила“ или ће покупити све сем „Србија не сме да стане“.

На тако креирану ситуацију, најбољи одговор Заветника и Двери био би да јавно понуди предсједнику и најмоћнијем човјеку Србије споразум у којем се обавезују да ће безрезервно подржати и учествовати у реализацији политике јединства која Србији гарантује суверенитет и територијални интегритет, којом се остварује национални интерес када је у питању и КиМ, Р. Српска, Срби у региону, неулазак у НАТО и неувођење санкција Русији, те да ће га подржати као неспорни ауторитет и вођу такве политике. А, да ће се са друге стране Александар Вучић обавезати да ће управо спроводити такву политику.

Двери и Заветници би у таквој ситуацији, без обзира да ли би Вучић споразум прихватио или не, добили више гласова на изборима, јер би многи који су за такву родољубиву политику, гласали за њих, како би Заветници и Двери оснажени изборним резултатом, спријечили Вучића да на било какав начин  калкулише са наведеним националним интересима. Те двије странке, али и друге, не смију имати сујету или неки други разлог због којег  не би подржале Вучића у реализацији националне политике.

Уколико би Вучић, не дај Боже, одустао од наведене националне политике и завршним чином велеиздао - био би мртав човјек. Јер народ који из љубави подигне неког, ако га тај превари, истог ће бацити у смрт.

Зашто је важно да народ, Двери, Заветници, али и остале странке подигну родољуба Александра Вучића?

На тај начин Вучић би добио осјећај љубави,  још већу жељу и снагу  да се потруди и све учини за добробит народа и државе и на тај начин уђе у историју као изузетно позитивна личност.

Сценарио јединствене родољубиве политике је бољи и због тога што није реално да  „Србија не сме да стане“, послије избора, буде ван власти, а посебно због опасности, да послије избора, се испровоцирају нереди и сукоби који би ослабили Србију као државу и одвели је на пут даљње дезинтеграције (тзв. Санџак, Прешево, Бујановац, Медвеђа, па и Војводина).

Да ли ће Александар Вучић – Србија не сме да стане, на изборима 17. децембра о.г. освојити апсолутну већину (у Народној скупштини освојити преко 50 процената посланичких мандата) понајвише зависи од тога да ли ће Милорад Додик, предсједник Републике Српске, на завршном митингу „Србија не сме да стане“ донијети Александру Вучићу поздраве од предсједника Путина.

Такав поздрав Путина Александру Вучићу ујединио би српски народ, чије јединство би морали да прате и остали српски политичари, а онда је „Само небо граница“.

Послије ванредних избора  за Народну скупштину Србије биће реалније да се Александар Вучић „ослободи“ СПС и Ивице Дачића, него што ће он имати прилику да направи скупштинску већину без „Србија не сме да стане“.

Али, шта ако, због референдумског изјашњавања на иборима за и против Вучића,  којег је он наметнуо, „Србија не сме да стане“ изгуби могућност формирања будуће власти? Онда, како је у суштини рекао, Александар Вучић подноси оставку на функцију предсједника Србије и она, Србија улази у неизвијесност и могућу дезинтеграцију. Да ли је то нечија смишљена стратегија?!  Зато, због свега наведеног, великих изазова и тешког времена које тек долази за човјечанство, неопходна је она велика већина у Народној скупштини  Србије, која ће моћи спроводити јединствену националну политику.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш

---