Одговор пријатељу Бранку Радуну на његов текст „Рат у Украјини – Замка за Путина – где је излаз? (15. 4. 2023.), који је у више текстова износио наведену тезу. Споменути текст је веома озбиљан и инспиративан, због чега следи одговор.

Русија није упала у замку колективног Запада, већ напротив води најмудрију и најзначајнију политику (економску, војну, духовну...) у последњих 300 година. Та политика ће значајно учествовати у одређивању и дефинисању живота човечанства у наредних 50 - 100 година. То не значи да се таква политика води без грешке, савршено. Да би се разумијели поступци Русије у задњих десетак година, а посебно у Специјалној војној операцији (СВО) морају се узети у обзир следећи ставови који се приближавају чињеницама. Ситуација у Украјини и југоисточној Европи посљедица је стогодишњег дјеловањ Ватикана, Енглеза, Немаца, САД-а, тајних друштава у истом смеру са остваривањем истог циља - уништење Православља и сатирање идентитета народа на тим просторима како би споменути актери, загосподарили и свим богатствима које имају православни народи и Славени. Начин доласка до тог циља јесте политика „Завади па владај“. Створене су вештачке подјеле, народи и државе. Овдје ваља споменути да се човјек средњег вијека боље и језички разумио гдје год да је живио на том великом простору, и то не само на простору Југоисточне Европе.

Русија и Руси су у СССР- у били у неравноправном, чак подређеном положају у односу на друге новонастале државе и народе, од којих су неки имали и повлаштен положај.

Тако сагледавајући предходно стање  долази се до закључка да је Русија била у веома тешкој ситуацији и својеврсном заостатку... Морала је направити свеобухватну и мудру стратегију која је отпочела, грубо речено, рушењем Берлинског зида и распадом СССР-а (несупростављањем тим процесима је куповина времена и замка за Запад ), преко данашњих догађаја, па све до стварања оног што би наговјестило Москву као трећи Рим. Дакле не само да Русија није упала у замку, коју јој је Запад највероватније спремао, већ ће она ту ситуацију искористити да реши све посљедице  које су споменуте као резултат западне политике „Завади па владај“.

Што се тиче критика на рачун Русије што није још 2014. „покорила“ Украјину која је тада била војно неприпремљена за озбиљан рат - оне  не стоје, јер не сагледавају више фактора. Русија није тада свеукупно била спремна на сва могућа дешавања, узимајући обзир и санкције, али и доминантну снагу једног центра који би тада био у стању да окупи готово читав свијет против Русије и руског народа. Зато је Русија кренула корак по корак. Прво је референдумом вратила Крим (2014.) у састав Руске федерације, а паралелно се свеобухватно развијала, од економски  и војно до обнављљања свог идентитета и родољубља. Запад је такође имао своју стратегију , оспособити Украјину, и не само њу на озбиљан рат против Русије.

Што се тиче садашње тактике вођења СВО, која је за многе са успореним резултатима , без обзира што можда не изгледа тако, сматрам је изузетно мудром. Можда,  један од важних циљева Русије јесте да не дође до превелике употребе силе или још прецизније, да буде што мање жртава и са једне и са друге стране, јер је рјеч, у суштини, о страдању једног народа, којег су странци својом лукавошћу, али и падом тог народа, подијелили и завадили. Таквом тактиком неће доћи до угрожености циљева СВО, нити до стварања огромне мржње између вјештачки подјељеног народа коју неби превладали ни вјекови.

Оно што је пресудно у оцењивању успјешности СВО јесте чињеница, ако се жели дати објективна оцјена, да се она не може анализирати као засебан случај и засебна целина и догађај. Русија зна да Свјетски центар моћи (управља колективним Западом) кроз хаос, дакле ратове, вјештачки изазване економске кризе, глад и болест хоће да пороби човјечанство и загосподари свим свијетским богатством. Свијесна је да у том процесу је неминовност стварања двије стране са супростављеним системом вредности , од којих ће једну предводити она. И управо такво размишљање наводи Русију да се у Украјини понаша крајње опрезно и постепено, без великог и агресивног десанта, поготово кад му време није. Шта ако Англосаксонци, кроз један процес,  увуку и друге државе Европе у директан сукоб са Русијом, а онда због разлога, које сада не наводим, морају да се у пуном капацитету посвете догађајима (рату у којем ће се користити до сада невиђено оружије, као и нуклеарно) у Азији и тако Европу оставе „на цједилу“. У таквој ситуацији народи Европе ће схватити да су њихове владе водиле изразито штетну политику по читаву Европу и на неки начин, као посљедицу тог стања ће  се „поклонити“ Русији.

Уколико пак Англосаксонци истрају и успију  у својој лукавој, али и веома опасној политици  да са свих страна ударе на Русију - она неће чекати да се брани на својој територији, већ ће најсавременијим и нуклеарним наоружањем ударити у главу змије, Лондон, Вашингтон... И то је добро рећи, јер је претња боља и хуманија од извршења и начин да се „олади“ глава змије без свијетске катаклизме.

Зашто још вјерујем у најмудрију политику Русије? Она и руски народ се враћају вјери, истинским и непролазним врједностима, традицији и пресудно учествују у стварању праведнијег друштва, а онда, у таквој ситуацији вође руског народа бивају вођене  Светим Духом. И тада они, руске вође не могу упасти у замку, таман и да је справљена и од најлукавијег, непомјаника.

 

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш

---