Злочин против мира је кривично дјело за које се у Нирнбергу судило нацистичким злочинцима, послије Другог свјетског рата.

Сличну тежину тог кривичног дјела има кршење, подривање и рушење међународног мировног Дејтонског споразума (садржи Анекс IV који је у суштини Устав Дејтонске БиХ), а који је један од најуспјешнијих међународних мировних уговора у XX вијеку. 

Најопаснија одлука Уставног суда БиХ, којом се заправо, чини такво дјело, јесте Одлука о конститутивности сва три народа (Бошњака, Срба и Хрвата)  у оба ентитета (Република Српска и Бошњачко-Хрватска Федерација).

Она је правно проблематична, извор је проблема и многих штетних одлука. За њу су гласале само судије Бошњаци и тројица судија странаца, што је било пресудно. Судије Срби и Хрвати су били против такве одлуке. 

Одлука о конститутивности руши темеље Дејтонског споразума и Дејтонској БиХ мијења уређење и политичко-правни систем.

Дејтонска БиХ уређена је Анексом IV као државна заједница, а не као држава, још мање као централизована. 

Да је Дејтонска БиХ државна заједница може се доказати посредно, кроз одговоре на питања:

1. Гдје се налази суверенитет, у ентитетима или институцијама БиХ?;

2. Како се формирају институције БиХ и који је начин гласања у њима?

Суверенитет, као највише право одлучивања, налази се у Бошњачко-Хрватској Федерацији и Републици Српској, јер управо та два ентитета, могу сваку одлуку која се донесе у заједничким институцијама (сем у УС БиХ, који је суд странаца, они пресудно утичу), ставити ad acta, као да никад није ни постојала, или је потврдити. 

Начин формирања заједничких институција Дејтонске БиХ – јесте принцип паритета, једнаке заступљености сва три конститутивна народа, бошњачког, српског и хрватског. 

Дакле, конститутивност, то јест равноправност сва три народа налази се у заједничким институцијама Дејтонске БиХ, а не никако и никад у ентитетима. 

Дејтонским споразумом, Бошњачко-Хрватска Федерација има се сматрати ентитетом Бошњака и Хрвата, а Република Српска ентитетом Срба. У оба ентитета све националне мањине имају права, као такве, по свим свјетским стандардима и конвенцијама. 

Све одлуке које се донесу у заједничким институцијама, сем у Уставном суду БиХ, могу се преиспитати, дакле прихватити или одбити у Парламенту Бошњачко- Хрватске Федерације или у Народној скупштини Републике Српске, што представља извршно стање и показује гдје се налази суверенитет.

И управо горе наведену суштину, која је темељ Дејтонског споразума руши одлука УС БиХ о конститутивности сва три народа и у Бошњачко-Хрватској Федерацији и у Републици Српској.

Навешћу у најкраћем само неке проблематичне одлуке Уставног суда БиХ, које су произашле из оне „рушилачке“:

- Химна Републике Српске „Боже правде“ проглашена је неуставном;

- Префикс, односно придјев „српски“ у називима мјеста у Српској, проглашен је неуставним;

- Дан Републике Српске, 9. јануар, када је она историјски настала (1992. год), проглашен неуставним;

- Назив „заједничке“ институције БиХ проглашен је неуставним.

Произилази, да тројица странаца, у УС БиХ, својим одлукама мијењају друштвено-политичко-правно уређење Дејтонске БиХ и на тај начин руше међународни мировни уговор. 

На темељу Одлуке о конститутивности УС БиХ легално је да и само један Бошњак да живи у Српској, може затражити промјену њеног имена.  И да УС БиХ донесе одлуку да је име Република Српска неуставно. 

Уколико УС БиХ настави тим путем, може дестабилизовати регион и увући га у поновни рат. Преломни моменат биће одговор на питање – Коме припада територија (земља, шуме, воде) бивше Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине. 

Пишем Дејтонска БиХ са великим почетним словом „Д“ зато што је то новонастала творевина (државна заједница) која нема правни континуитет са бившом Социјалистичком Републиком БиХ. Тај континуитет прекинут је процесом распада СФРЈ и 9. јануаром 1992. године када је настала Српска. 

Одлуке Уставног суда БиХ су од пресудне важности, јер могу одлучивати о рату или миру. Те одлуке насилно „преводе“ Дејтонску БиХ из уређења које је државна заједница у уређење, централизоване државе.

И ту се „копља ломе“, подразумијева се да држава мора имати територију, а државна заједница не. 

Значи Дејтонска БиХ, као државна заједница, нема територију. Територију имају Бошњачко-Хрватска Федерација и Република Српска у односу 51:49 процената територије бивше СР БиХ. И тај процентуални однос утврђен је међународним мировним споразумом.

Правно проблематичним одлукама судије УС БиХ, а поготово тројица страних судија у УС, угрожавају мир и чине кривично дјело – руше међународни мировни уговор, који је правно „старији“ од свих свјетских стандарда и конвенција.

Такво дјеловање судија УС БиХ представља најтежи злочин, злочин против мира. 

Преломни моменат који води БиХ у неизвијесност десио се 2000. године и Одлуком о конститутивности. 

Зашто се српски политичари нису пуном снагом супротставили таквој одлуци, остаје да се види.

Двије су могућности:

- Заједнички, злочиначки удружени подухват странаца са Бошњацима и Хрватима против Републике Српске и српског народа;

- Завјера против Српске и српског народа и уз учешће српских политичара (Београда и Бања Луке).

Али није све изгубљено. У првој варијанти, могуће је да је у питању озбиљна стратегија. Када се дође „до зида“, а то је покушај отимања територије и непокретне имовине од Републике Српске, онда да српске установе устану са референдумом и започну процес раздруживања два ентитета, Српске и Бошњачко-Хрватске Федерације.

Излаз из друге могућности, ако је у питању завјера и српских политичара, је пуно тежи и захтијева, за почетак, да српски народ упути снажну молитву Богу. 

Темељно право Републике Српске је њено право на живот.

Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш

---