Анализа обичног човјека који није равнодушан према Србији и српском народу.

Изгледа да пролази вријеме стратегије „затегнутог попуштања“.  У њој су српске институције и политичари отежано прихватали (прије нок дауна) али ипак прихватали много тога што је лоше за народ и државу. Ипак завршни чин самоуништења (признање лажног Косова, укидање Српске и одступање од Русије) нису прихватили.

Дуже вријеме са различитих страна стваран је амбијент да ће предсједник Вучић издати народ и државу. Ако је до сада и било смисла у тим активностима, како би се, рецимо надмудрио лукави и немилосрдни противник српских интереса, сада, због огољености политика великих сила и стварања двију страна у Свијету, које ће се неминовно сукобити, - за тим више нема потребе.  У психолошком смислу тај амбијент носи опасност. Она се огледа у чињеници, да нечији поступак, колико год да је велик и храбар, уколико се очекује и подразумијева, не носи дивљење околине (народа) према извршиоцу поступка. Напротив, уколико је општи амбијент да ће Вучић издати, онда имамо личну и општу опасност. Прва је да се Вучић одупре општем амбијенту и  огромним притисцима и сам каже „НЕ“ лажном Косову, нестанку Српске и увођењу санкција Русији. У том случају он остварује подвиг који врло лако може произвести гордост и осиону власт, од које би многи и полудјели. Друга, општа опасност јесте у томе да се народ и политичари навикну на такву могућност (издаје), па чак да она постане и нормална и очекивана. У таквој ситуацији неупоредиво би теже дошло до побуне народа, и одбране његових интереса. Зато већ данас из Српске иде порука предсједнику Вучићу – Српска је уз тебе. Уз тебе који не признаје лажно Косово, брани Српску и не уводи санкције Русији. Та порука треба да одјекује међу Србима у Црној Гори, Хрватској, Македонији и да се преноси тако да је чује цијели Свијет, и Лондон и Москва и Вашингтон и Пекинг. Такво јединство, и уз Српску православну цркву и свих српских политичара, омогућило би, и у најтежим условима, остваривање најважнијих циљева, као и рјешење српског националног питања на Балкану.  Уколико би изостало јединство, и уз то подстицане међусобне оптужбе и подјеле (са страном политиком „завади па владај“), могло би се, не дај Боже, ући у српско-српске сукобе. А једно попуштање од било које наведене три суштинске ствари (признање лажног Косова, укидање Српске и увођење санкција Русији), не само да би олакшало реализацију остале две ствари, него би се наставило даље са разбијањем Србије (Војводина, тзв. Санџак, Прешево, Бујановац, Медвеђа). 

Предсједника Вучића управо родољубиве снаге требају подићи до тих висина да он не смије ни помислити на пад, него да због таквог односа родољубивих снага осјети љубав и снагу која ће му омогућити да издржи све притиске сила зла. 

Изјаве Вучића да ће напустити функцију предсједника СНС-а, па и наговјештај неких политичара СНС-а и новинара да ће Вучић поднијети оставку на мјесто предсједника Србије – не знам зашто, али се присјетих Српског народног покрета „Светозар Милетић“ и његовог предсједника професора Драгана Недељковића, изузетног говорника, који је у више наврата нудио своју оставку на функцију предсједника тог покрета, а онда би га његови чланови убјеђивали и молили да још остане на функцији. Некако, као да му је било мило око срца и прикупљао додатну снагу за рад, кад су га убјеђивали да им је потребан... 

У најкраћем.

Обични људи су збуњени „снагом“ аргумената људи који представљају тзв.  елиту а тичу се ситуације у којој се нашао српски народ и његовог избора стране у Свијету. 

Вук Драшковић прижељкујући, оцјењује да ће се поновити 1948. година када је Југославија рекла историјско „НЕ“ Совјетском савезу и да ће исход бити исти. А обичан човјек на то одговара, зар да прижељкујемо вријеме послије 1948, у којем је дошло до разбијања српског народа, и од његових дијелова прављење вјештачких народа, стварање аутономија Косова и Метохије и Војводине, како би се у будућности откинуле од државе Србије. Управо је због Запада требало рећи „НЕ“ Стаљину, који је донио слободу Европи и био најбољи вођа за  Русе од свих других вођа СССР-а, посебно од Лењина и Хрушчова. Управо је Запад подржавао Лењина и Хрушчова и сличне вође СССР-а и оне вође у Југославији који су уносили раздор и сукоб између два братска народа, руског и српског. И када Вук, који мијења ћуд, каже „Када је Тито рекао историјско 'НЕ' Стаљину, а тада је свуда око Југославије била Стаљинова војска“, онда и обичан човјек одговара да и Вучић, Србин, може рећи, заиста историјско, „НЕ“ оном Западу који нам отима Косово и Метохију, укида Српску и понижава нас, тако што би нас натјерао да уведемо санкције братској Русији, иако је свуда око Србије НАТО. 

Драган Шутановац често прича како нам Запад годишње даје неповратних 250 милиона евра а обичан човјек одговара, зар нас нису натјерали да укинемо царину и уништимо домаћу производњу и увозимо храну која је скоро отров. Запад нам само враћа као поклон 5 до 7 процената од оног што је силом себи обезбиједио на српском тржишту. Треба ли рећи да отимају непроцјењиво богатство. Хиљаде милијарди евра вриједи природно богатство на Косову и Метохији. А они дају 250 милиона евра годишње. 

Милан Париводић у једној емисији каже „Па видиш, да сад не експлоатишу ресурсе, побио сам ти теорију“. Париводићу, за обезбјеђивање експлоатације је потребно вријеме, то је процес. Да су такви на власти попут тебе, њихова експлоатација пуно би брже услиједила. 

На констатацију да Запад има непријатељски однос пема српском народу, Милан Париводић у истој емисији одговара свом саговорнику „зашто то онда не промијенимо“. Обичан човјек каже, то би се могло промијенити када би се српски народ одрекао својих предака и своје вјере и постао оно што никад није био. Нешто слично имали смо у српској историји. За вријеме отоманске окупације, поједина браћа Срби одрекли су се своје вјере, можда и из најбољих намјера, да би заштитили мајке и очеве, родбину. То им је сигурно полазило за руком у првом и другом нараштају, а онда сљедећи нараштаји, православци и муслимани, крвна браћа „хватали су се за вратове“, чинили су зло једни другима, са раном у души, колико год она потискивана. Није велика разлика ни у случају са Хрватима (овом приликом нећу да се осврћем ко је коме више учинио зла, ко је жртва а ко џелат).

Наставићу истом страном, само са важнијим представником. Амбасадор САД-а у Србији, Кристофер Хил каже „Упозорио бих Србе да разумеју да ово није она њихова 'мајка Русија' из деведесетих“,  као и да је увјерен да ће Србија прије или касније видјети да су јој интереси на Западу. Обичан човјек закључује, значи Срби би требали бити уз „мајчицу Русију“ из деведесетих када скоро да она није могла помоћи ни сама себи.  Била је на кољенима и да Србија прижељкује такву Русију. А да се одрекнемо садашње Русије, која не само што има жељу и снагу да исправља своје историјске грешке (можда су у том времену биле и неминовне), већ је у стању да подржи и помогне легитимну одбрану српског народа која подразумијева суверенитет и територијални интегритет, па чак и да садашња Русија предводи ону страну која ће створити праведнији и часнији свијет. 

И на крају поновићу нешто од прије 15-ак година. Онај народ који изњедри стихове „Сине Марко једини у мајке, боље ти је изгубити главу него своју огријешити душу...“ не треба да брине за своју будућност, само што његови политичари и такозвана елита требају да се узвисе до висина свог народа.

Aутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП - Избор је наш